Bog je poslao Anđela Dželata da me kazni zbog svih nedela koje počinih za života. Na putu do moje sobe Anđelu se zaštucalo. Anđeli ne štucaju kao ljudi. Oni štucaju muziku. Dželati anđeli štucaju nešto tužniju muziku uz pucketanje kao kod starih fonograma. Svi znaju da je tužna muzika najlepša. Teško je presti niti iz vune tišine i plesti pletivo dovoljno gusto da postane zvuk. Još je teže to pletivo ukrojiti u muziku. Teško je ljudima. Anđelima to dođe bez muke, kad neko misli na njih. Neko stalno pominje anđele.

Čovek mora da se rodi da postane kompozitor. Zalud nam volja i predanost da stvaramo muziku ako ne postoji seme u nama koje će da izklija, samo iz sebe i samo zbog sebe. Ljudi znaju da je to seme dar božji. Ali ni dar nije dovoljan. Kompozotor treba i da skupi izvođače, dirigente, producente, tehničare, notne izdavače i, najvažnije, menadžment, pa tek onda da prezentira muziku običanom svetu. Pod uslovom da običan svet kupi kartu za koncert. Tek tad kompozotor može da dokaže da postoji kao kompozitor. Da je onaj koji jest. Muziku je čuo i pre nego ju je komponovao. Nema dileme, muzika je bila u njemu i pre nego što se otvorio i zapisao note. O kakvom se otvaranju radi nije moguće objasniti u dve tri reči. Metaforički rečeno, kompozitor mora da obije sef koji se nalazi negde duboko u njemu. A sefa nema i mora da ga izmisli. To je aksiom: kompozitor nije kompozitor da komponuje, nego da pusti izmišljotinu van da je i drugi ljudi čuju. Muzika nije kao kamen. Kamen ne mora da te lupi u glavu da bi dokazo da postoji. Muzika mora. I kamen je dar od Boga, dar druge vrste. Muzika je božja zahvala ljudima. Bog nije sebičan. On u nama vidi sebe i nema u kome drugom da se ogleda. Mi smo mu jedina slika i prilika. I zato je zahvalan. Anđeli su božanske prirode i satkani su od iste plazme kao i Bog. Ali anđeli su sluge i muzika im nije dar nego tek vetar u želudcu. Njima je svejedno. Oni čuju samo božje zapovesti i ne treba im Dolby redukcija za buku. Anđeli dželati nisu izuzetak. Marljivi su i željni božjih zapovesti. Kao i drugi anđeli, i dželati su pomalo naivni. Samouvereni.

Moj Anđeo Dželat je tako podrigujući svoju tužnu muziku uspeo da me probudi pre nego je stigao u sobu u kojoj sam spavao. Moj san je lopovski lagan. Oprezan. Čuo sam ga na vreme, te uspeo da ukradem celog sebe sa jastuka u času kad je krvnik prolazio kroz prozorsko staklo. Našao je tek dve prazne rupe od mojih nozdrva na podu pokraj kreveta. Našao je i veliko hvala što se umešao u ovu produkciju. U kriminalnom žaru svrstao sam ga u moj simfonijski orkestar, uvrstio u libreto za sledeću operu, postavio za počasnog člana tajnog Ansambla 69, kandidirao za ministra kulture u vladi koju ću kad tad formirati. Ostavio sam mu i blanko ček iz Fonda za mlade i perspektivne umetnike. A kako i ne bih. Ipak je on dželat koji me nije pronašao.

I evo me sad. Sretan. Otvaram se za sledeće nedelo. Zločin je već smišljen. Po već viđenom literarnom obrascu i meni nedostaje novac za stanarinu. Motiv nije teško razumeti. Priznajem, postaću sve što stanodavac hoće. Priznajem i da sam zamislio nešto strašno. Strašan sam kao Putin. Putin i nije neki strašan. Ja sam stoput gori. Kad bih znao, pisao bih memoare i sve slagao. Da zavaram trag. Memoari su duge priče. Ukratko, sve je počelo još pre mog zaćeća. Moja kleptomanija je zapisana u zvezdama. Ne zvezdama Mlečnog puta, nego jedne druge Vaseljene, one pre Velikog praska. Možda i pre toga. Nije ni važno. Čim sam shvatio da nisam abortiran osetio sam želju da dišem. Kad sam napokon prodisao zaplakao sam. Provrištao sam od jada i sreće što napokon dišem. Sećam se da su zidovi u porodilištu bili žuti. Ta boja me smirila. Nakratko. Zatim sam poludeo za majčinim mlekom. Bio sam zadovoljan i presrećan tako nezasit. Dugo. Celu godinu. Bojao sam se pomalo te žeđi jer sam osetio da jačam, da ću prohodati. Da će neko shvatiti kakav sam parazit. Na svakom ćošku Bulevara revolucije vrebale su ostarele prosjakinje i bivše kontese čarajući moje buduće jadove i sreće. Moje krikove i nagrade.

Prvi put sam uhapšen u drugom osnovne. I pre toga sam osećao da moje žudnje nisu legalne. Da nije lepo slabijim od sebe prodavati cigle. Dugo sam pokušavao da se suzdržim. Neuspešno, sve dok me zajedno sa dvojcom starijih dečaka nisu uhvatili u obijanju automobila po komšiluku. Bio sam premlad za popravni dom. Taman uzreo za nauk da je batina iz Raja izašla. Od tad mrzim ideju Raja i umem da se suzdržim. Da pomno planiram i kradem samo na neviđeno. Da postanem neuhvatljiv. Da imam višestruke indetitete i umetne profesije. Um caruje a klade su na otpadu. Što ne postoji naslikam. Zamenim za nešto drugo. Nemam vremena da sve objasnim. Nisam sam.

Kraj

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d blogeri kao ovaj: